Мој пут

Сабирам си кости утегнуте у врећи тела

на сабласној пољани угашеног стратишта.

Обрасто сам травом никлом из орања

вране ме више препознати не могу.

Путовање кроз ноћ.

Угашен је месец.

Између звезда бесконачност царује.

Стаза је млечна у светлу без сјаја

степеник јој сваки крајем погледа сеже,

ливада отровног цвећа

злих лептира

и скривених гробница.

Вампири, као свеће воштанице

пале се и гасе руком праведника.

Пут према бескрају

ка савршенству прапочетка

посут је царинама искушења.

Зазива ми душа анђеоску пратњу.

Нико кобним путем сам проћи неће,

колико добрих дела толико и пратиоца.

На мом гробу светле упаљене свеће.

Нисам сам утјеху ми пружа

чета мала, чета добрих душа

анђеоска песма, анђеоска крила

тјескоба у мом срцу своје је гнездо свила.

На путу светла,

на путу према рају!

Испречише се ругла,

духови ваздушни.

Видим зла аждају.

У рукама им црним исписане речи

што сам икад реко, јадан немислећи.

Згрожен тако стојим у неверици страха

питајући себе како све то знају.

Гамад та црна милости нема

будећи у мени заборављене сцене

кад сам младић био

препун снаге, препун себе.

„јеси, јеси казо!“ говори ми слика

кад одбрусих мајци

јер ме гордост стисла.

„јеси јеси казо!“ понавља ми слика

кад одбрусих оцу

јер ме гордост стисла.

Кад изгубих наду у вечно спасење

иступише напред анђели чувари,

испричаше дела за моје разрешење.

Настаде гужва, настаде пометња

заурлаше ругла, разочарана претња

немогаше мене дотаћи у правди.

Гледам право указала се стаза

у мирису тамјана у анђеоској песми

наставих брижно пут према слави.

Царина грозна искрсну опет

ваздушни дуси, овог пута гори

острвише се на ме, да ми душу сломе.

Царинарница друга, искушење лажи

све што слагах оцу

све што слагах мајци

галаме на мене разјарени дуси.

Омча пакла страшна над главом мојом њише

престрављен сам муцо нисам знао друго

од лажи силних корист нисам имо

лаго сам из муке, из страха сам лаго.

Иступише напред анђели чувари

нестаде омче, нестаде страха

разочарани дуси гледаше ми леђа

галама њина стаде да јењава.

Тијело моје узидеже се горе

царини трећој, осуде и клеветве.

Галама пакла сатират ме стаде

где сам узео право судија бити

упиро сам прстом на грешнике цркве

не видећи брвна у оку своме.

Горопадни дуси ликоваше силно

препознаше у мени своју јадну жртву.

Делово сам њима ко преплашено јагње

суочен са грозом у судбину мртву.

„Ти си тај што је паству лаго

да их вође краду и закидају право

да скрнаве цркву сотоном и блудом

да протерују праведне црквеним судом“

„Је сам, тај сам што је пастви казо

нисам лаго, рад истине нисам!

Крали јесу и закидали су право

скрнавили су цркву сотоном и блудом,

протеривали праведне црквеним судом.“

„Види горде душе!

Види обијести у њему!

Ко си ти да правду кројиш

да судиш њима а судац ниси.

Јел ти стиго глас са неба

да ниси можда изасланик чији.

Није, није!

Признај

Није!

Ти си хтео господар бити

на њихово мјесто сјести

да те паства слуша, служи

да се твоје име чује!

Признај бедо

Признај

признај!

Само славу!

само себе, ти си гледо!“

„Истина је, грозна, тужна

само себе тад сам гледо,

али истина је да ме судба

кроз грехе моје научила

да сам правди своју душу предо.

Казнила ме!

Поучила ме!

Ја сам казну прихватио!

Покајо се,

променио се

душу своју прочистио.

У овој души нема више

греха којим ме оптужујете!“

Одступише гневни дуси

од мене им вајде нема

и ја одох даље, даље

до раја да стигнем брзо

ал је стаза трновита

царина ме нова чека.

У чуду ја гледам ругла

дебела им уста слине

од смрада им се прићи неда.

Подбули су, вриште, псују

повраћају, скачу, пљују

питам се, где сам стиго

какво је то грозно место?

Царинарница јесте нека

али чега, каквог пира?

Одговор је стиго брзо

угађао сам свом стомаку

без потребе, преко мере.

Да се браним, ћутао сам

нисам знао шта бих реко.

Постио сам врло ретко

и сад ми је било жао.

Иступише тад пратиоци

њихова је била задња

искупише ме, на правди Бога.

Одмах затим нова брана

нисам стиго одахнут сретно

опколише ме црни дуси

за леност ми тужбу дају

„ниси хтео помоћ мајци,

помоћ оцу

сви то знају!“

Покушо сам да се правдам

да објасним

да се браним.

Пуста беше моја прича

сувопарна,

без успеха.

Светиња је

помоћ оцу

помоћ мајци.

Поново, у задњем трену

спасише ме пратиоци

анђели моји ступише на сцену

испричаше добра дела свима

где помагах

у невољи другима.

Пођосмо тад царини за крађу.

Мислио сам само проћи

јер ја лопов нисам био.

Чекаше ме да ме снађу

црни дуси ђавоља сила

кричали су, дерњали се

да сам мајку оробио.

Да сам укро као мали

чоколаду из продавнице.

Обраних се у признању

за учињене крађа грехе

бијах дете неупућено

узех себи што није моје

учиних то безазлено.

Ти ме греси научише

шта је добро

шта је лоше.

И ја постах боље биће

боља душа

бољи човек.

Одступише мрачне силе

пропустише ме даље проћи

и ја питах сапутнике

шта следеће ме може смоћи.

„не мораш да се бринеш

следеће је среброљубље

и тврдичлук што ти немаш.

Појавити се зато неће

зауставит те неће нико.

За следећу се ти припреми

за камату да се спремаш.“

Прођосмо кроз њих као кроз пјену

тужну сабласну злокобну сјену.

Утеши ме реч чувара

моје душе спасилаца

за камату ја немам бригу.

На зајам што сам даво

никад корист нисам имо

само штету и губитак.

Сад уживах у свом подвигу.

Запахну нас трулеж гноја

запречише пут црни ђавли

за лихварство траже греха

све кроз књигу мог живота.

Не могаше ништа нећи

све су стране њима празне

урлају кроз немоћ беса

балаве и шкргућу им зуби

заогрнута у штиту светла

душа моја напред жуди.

Нова мука

ново искушење

за неправду оптужише ме ђавли.

Кажу:

„Другима! Закидо си на муци.

Радницима својим

малу си плату даво.“

Бијаше то шок за мене,

огромно изненађење.

Никад ми се нико пожалио није

да сам га плаћо мало

или испод цијене.

Оптужила ме погана сорта

да сам туђа дела

неправедно осуђиво.

Да сам корист себи

у трговини оствариво.

Надахну ме свијетла сила,

обузеше ме снажне ријечи,

обраних се стога лако.

Не могаше звјерад пакла

на мом путу да ме спречи.

Други ђавли,

друге звјери

ко пијавице ми душу сишу.

Смрде,

пљују,

повраћају

за завист ми тужбу пишу.

Гледам,

слушам,

не вјерујем,

гдје створише се пакла слуге!?

За завист сам јадан увијек

окривљаво неке друге.

Невиност је моја била

очигледна,

врло јасна.

Реч истине

звонила је

свемоћна,

просветљена,

гласна.

Још једном прођох сретно.

Поста силна мени душа.

Нисам знао шта ме чека,

шта ће следеће да ме куша.

Искрсну из таме бесконачна јама

пуна змија, црних дама.

Бездан зла, гордих мисли,

вечна патња, вечна тама.

Осудила ме моја гордост,

моје ја,

его,

таштина.

Мислио сам да сам силан,

препаметан,

пун врлина.

Спасише ме опет

чувара мојих говор.

Сетише се они мојих добрих дела,

где поступах храбро,

не мислећи на се,

спашавајући друге од крвавог прела.

И чувари моји

поведоше ме даље где светлост блуди.

До царине гнева,

за јарост где се суди.

Свугде беше ватра

и огњене змије.

У дивљој збрци скачу и кидишу на ме

одвратне звијери и пакла крвопије.

У одбрани својој признах љуте грехе.

У младости бијах обијестан и гневан.

Крв није вода!

Бити дивљи,

бити јунак

обичај је древан.

У годинама позним надвладала ме мудрост.

Препознах грехе младости дивље

и оћутах многе увредљиве речи.

Оћутах дјеци,

оћутах жени,

оћутах свима, мир ми бјеше пречи.

Одступише од мене ђавоље силе.

Милосрдна душа гнева више нема.

Мир и спокој божји сад у мени дрема.

Даље, даље

вапи ми у глави.

Тежим стићи пресвјетломе циљу,

рајској пољани у божанској слави.

Желим открити узвишену збиљу.

Али грозне чекаше ме муке.

Царинама кобним ко да нема краја.

За злопамћење окружише ме ђавли

„заборавили нисмо!

Сећамо се свега!“

Сустиже ме

ко из пакла граја.

У младости својој

и ја бијах такав.

Не заборавих ником

и не остадох дужан.

Да намирим штету

и освете проклетство

злопамћење бијаше

мени чин нужан.

Ликоваше ђавли

на лако признање,

већ су били спремни

да ме Хаду воде,

кад наставих беседу

у одбрану своју

сетивши се сваке

поједине згоде

гдје опраштах поврх

завештања освете.

Одступише од мене

ђавоље сене.

Исчезну и та

проклетства царина.

Продужих даље

путем црних тмина.

Отвори се тада

бездана јама.

Допиру из ње

сотонини звуци,

одвратно стењање,

вапај и јауци.

Искачу предаме

најружније звјери,

гмазови црни,

рогати,

репати.

Пакао отвори

испред мене двери.

За убиства, оптужише ме

за насиља и разбојништва.

Ко дијете сам се туко стално,

Бог ме даде дивље ћуди.

Ја их питам ко то може

због божије воље да ми суди?

Заурлаше, заграјаше,

за насиље одусташе.

„Разбојник си, разбојник си!?

Из засједе си

људе нападао.

По туђим си кућама претурао.“

Ликоваше,

заиграше,

да сам њихов помислише.

Рашири се смрад од пакла.

Опколи ме сумпор огња.

Страшна мука на кољена ме баца.

И завапим помоћ Бога.

Прискочише пратиоци,

улише ми нову снагу

да устанем,

да одговорим,

истину да одбраним.

„Ко то може да ми каже

да сам туђе отимао?

У рату се свашта деси

ал је мени савјест мирна.

Ситне грехе из тог доба

одавно сам окајао.

Зато бјежте, бјежте даље

Сотони ја никад

своју душу нисам дао!“

Одступише црни ђавли

за нови су напад спремни.

Појурише опет силно

све уз грају и галаму

сатрти ме желе сад:

„Убицо!

Збицо!

Људе си убијо!

Сад је време да то платиш.

Од убијених је давна жеља

што си узо да и вратиш“

Приказаше ми страшне слике

страшне слике мртвих људи.

Што падоше од моје руке

од пресуде, Бог што суди.

„Рат је био

шта сам мого?

У борби су главе пале.

Није моја ваља била

да убијам непознате

већ су божије судбе дале.“

Истините моје ријечи

црне ђавле отјераше.

Исцрпљен ја тада клекох,

свијетлом Богу помолих се.

Новом снагом окријепих се.

Усташе ме пратиоци.

Чекају ме нове муке,

нове муке и препреке,

зли дуси и царине.

За чарање,

за бајање,

за тровање

и ђавола призивање.

Лака ми је та царина,

за мене ту греха нема.

Нит сам чаро,

нит сам бајо,

нити трово,

ни ђавола призиво.

Само прођох без стајања

до новога искушења.

Следећа која бјеше

за блуд грешнике у пакао тјера.

Мислио сам да ћу проћи,

само проћи без стајања.

Никад блудник нисам био

нит сам икад испољио.

Тад ђаволи заурлаше:

„јеси блудник

јеси био

у мислима си блудничио!“

„Истина је

не могу да кријем!

Имао сам блудних жеља

ал их нисам испољаво

и сваку сам окајао!“

„Није тачно!

Није тачно!

Ниси се ти покајао.

Опроштење од свештеника

никад ниси затражио.“

Наљутише ме црне силе

наљутише ме преко мјере!

Не требах ја опрост попа,

не требах ја опрост Цркве!

Мени је чисто срце

покајање доказ вјере.

Прискочише пратиоци

разјурише зле духове

снага им силовита

за моје мале грехове.

Капијама пакла никад краја нема.

Митарство прељубе чека на мој пролаз.

Нисам варо жену, у мислима ми стоји.

Ђаволи црни спремили су доказ.

Варао сам девојке, пре брака

без кајања,

без стида.

Као досада, иста бјеше свака.

Одбранише ме опет

анђели чувари.

Није било тешко

грех ми бјеше мали.

Уздижу се нове ђаволске силе,

одвратне звијери, пузаве и гњиле,

ужас сумпора и смрад мртвих тијела,

митарство содомије и сотонског сијела.

Прођох туда згрожен, у шоку!

Зар постоје душе којима се суди

за такво звјерство и угоду себи

да над мртвим тијелом ужасом блуди?

Најстрашнија капија

искрсну на путу.

Ђаволи ту чудни

правду вјере траже.

Оптужбе за јерес

ту су пуноважне.

Урличу зли дуси

оптужбама тешким;

да сам исповедао

религију лажну,

да сам Свето Писмо

тумачио погрешно,

све на своју руку

како ми се хтело.

Ликују и плешу

у тријумфу своме.

Све је тачно тако

тачно како кажу.

Ја се чудом чудим

лажној кривици.

Никад нигде нисам

вјеру проповиједо.

„Не видим зашто

ликујете страшно.

Никад за живота

нисам вјеру проповиједо.

Нит сам неку јерес

подржаво јавно.“

„Тврдио си да гријех не постоји,

да је Свето Писмо за гријех оправдање.

Зар то није јерес

јерес најгоре врсте?“

„Тврдио јесам!

Тврдим и даље

да гријех према Богу

од човијека није.

Само гријех према човијеку

од човијека постоји.

Свето је Писмо

препунјо стихова

златних ријечи и примјера гријеха.

Човијека према човијеку

никад према Богу.

Смртно је тијело дар од мајке,

свијетла душа дар од Бога.

Како се она огријешити може

о свог Оца!

О свог ствараоца!

Погледајте назад

у сва искушења,

у сва митарства прошла.

Ни једно није гријех према Богу,

само према човијеку

и само према човијеку.

Зар није човијеку дато

као проклетство:

да види истину

и препознаје зло,

да види истину

и препознаје добро.

Тако сам и ја читао Библију

и видио истину без дилема

да гријеха према Богу напросто нема.“

Страшна се гунгула око овога дигла

урлају ђавли, вриште и циче.

Џаба им галама,

џаба бука.

Пратиоци моји

отеше ме њима.

Јер гријеха нема

у мени нема.

И потоња што оста царина ме чека

за тврдоћу срца

и немилосрдне душе.

Огавна створења

чекају ме, чекају ме.

Са мог пута да ме сруше,

да ме сруше.

Према сиротињи никад

издашан нисам био.

На просјака сам увијек

гледао са тугом.

Опростити,

није ми било тешко.

Нисам жалио моје

дати неком другом.

Царина задња не би мени тешка

прођох сретно кроз сво искушење.

Чувари моји заслужни су зато

гдје доживих Божије просветљење.